Žeženj

Šta ću ja obuć?

-Stavila san ti na višalicu na vrata od ormara.

-Bilu košulju? Pa ne iđen na pir.

-Iđeš na Gospin žeženj sa ženon.

-Pa mogu li majicu?

-Pa će mi reć: „Vidi kako je muža obukla.“ Obuci košulju, neće te đava odnit.

-Ma ko će ti reć?

Ivanka je obukla modru haljinu, novu novcatu. Nove sandale i lanjsku bijelu torbu, malo nošenu.

-Ma šta ćemo izlazit večeras, samo ćemo se bezveze gužvat, znaš ti kolko je svita u gradu – gunđao je Goran zakopčavajući košulju.

-Večeras se izlazi, nego kad. Izađe se da se vidi da smo u dobre.

-A nije se vidilo jučer u Kauflanda da smo u dobre?

-To je drugo. Obeća si. Lani nismo bili.

-E, i? Još smo u braku, šta?

-Kad si me zadnji put izve vanka, kad? Oš da ti ja rečen. Priklani u ova doba.

-Pa išla si sa Zlatom na predstavu i klape. I na Alku si išla. Šta?

-Jesan, al nisan s tobon. Jes ponio novaca?

-Bilo bi pametnije da smo kil teletine kupili.

-Ajde muči, jes gotov? Amo.

Prošli su pored starog pazara, preko mosta na Gorućici, popeli se do suda, a kad su se približili peškariji uhvatila ga je pod ruku.

-Ujmisusovo, al ne znaš sama odat? Jes to i nokte na-lakirala?

-Jesan, dašta san. Mogu i to jedan dan u godini.

-A moš, jesan ti ja išta reka?

Ivanka mu je stisnula nadlakticu, namjestila prste da se vide nokti i tako su kročili na sinjsku pijacu, trg sa stotinu prepunjenih stolova.

-Ajme kolko svita, baš lipo.

-Tebi ovo lipo?

-E lipo je, dašta je. Nek i u nas dođe svit.

Gurali su se s uređenim gospođama, počešljanim muževima, napirlitanim srednjoškolkama koje se klate na visokim petama i spuštaju pripijene kratke suknje pri svakom koraku, umornim hodočasnicima u svjetlećim prslucima, momcima u uskim košuljama, dječacima s plastičnim puškama, djevojčicama u plesnim haljinicama. Na vrhu pijace, na balkonu stare trokatnice s koje se gulila fasada, ispod razbijene grilje stajala je Gospina slika. U izlogu trgovine, među cipelama na sezonskom popustu bukara i zobnica. Ne daj se, Cetinopjevao je cijeli kafić, a iz onog preko puta bubnjalo je nešto iz zvučnika.

-Jel ovo Velika Gospa? Ovi jad? Jel se ovako slavi Gospa? – mrmljao je.

-Ajde, šta je, svit se veseli, neka se veseli. Sutra će se molit.

-Jel nas sad svit vidio? Možemo li ić kući?

-Pa popit ćemo piće.

Spustili su se prema pošti.

-Eno stola – trgnula se Ivanka – oćemo ovde sist?

-Neću, bezveze mi je ovde.– Ajde onda ti reci di ćemo.

-Meni svejedno.

-Pa onda amo ovde.

-Neću, tu mi je bezveze.

-Onda amo još malo prošetat.

Gužva je polako jenjavala kako su se približavali parku. U parku su se vrtjeli odojci i janjci, vrtuljci i konjići.

-Mogli smo uzet kil odojka – predloži Goran.

-Ma šta će nan odojak, skuvala san juhu i arambaše za sutra, ispečemo malo teletine, jesi reka da ćeš peć ispo peke.

-Pa neka i malo odojka.

-Pa nećemo sad, di ćemo sad s tin odojkon?

-Kući.

-Al nismo još popili piće.

Netko im je iza leđa zaviknuo.

-Gorane, ma jes to ti?

-Ej, Branka, evo jesan.

-Izve si malo ženu vanka, jel? Ajde baš lipo.

-Izvela ona mene. Ja san moga i u kući stat.

-Ajde ne gunđaj, isti si Petar. Kad ćeš ako nećeš veče-ras. Ajte bog, čeka me ekipa.

Zgođušna žena mahnula im je i požurila preko parka.

-Ko je ovo? – pitala je Ivanka.

-Petrova sestra.

-Pa šta me nisi upozna?

-Šta ću te upoznavat, ka da ćete se viđat.

-Red je. Nisi mi reka da Petar ima sestru.

-Šta ću ti to govorit? Ko da ona zna da ja iman brata.

-A kako je znaš?

-Stavljali smo joj pločice.

-Pa mi nisi reka da si Petrovoj sestri stavlja pločice?

-A šta i da san ti reka?

-Ništa. Nako. Kakve ste joj pločice stavili?

-Kakve je kupila.

Prošli su pored hotela i opet se našli među kafićima i stolovima.

-Evo oćemo ovde sist, u baštu?

-Šta ću u bašti?

-Pa popit piće, baš je lipo ovde.

-Neću, amo dalje.

-A vidi, oćemo na zidić, ka u stare dane.

-Neću, tu su mudraci.

-Kakvi mudraci? Sidi svit, smije se.

-Eto takvi.

-Ja bi negdi sila, bole me noge. Cili dan kuvan, čistin.– Pa šta si izlazila kad te bole noge? Jes mogla ić leć?

Nastavili su prema trgu. Nije mu puštala ruku. Zastala bi pored izloga.

-Šta sad imaš gledat, ko da nisi svaki dan u gradu.

-Pa nako, da vidin ima li šta novo.

-Eto, manjka ti robe u ormaru.

-Ajde uvik grintaš, žena san.

-Jesi brate.

Prošli su još jednom kroz gužvu, neke su ih cure gurnule ne osvrćući se, netko ih je pijan zagrlio s leđa i pjevao Bili su bili vrhovi planina, Ivanka je mužu čvršće stisnula mišicu.

-Amo sad sist, dosta smo šetali – rekao je.

U uličici ispod crkve, tamo gdje je prestajala gužva, našli su slobodan stol.

-Pivu, po litre točene. Štaš ti? – rekao je Goran pola konobaru, pola ženi.

-Ajme ne znan šta bi pila, ne bi pivu, počet će mi se spavat od nje.

-Eto velike štete.

-Ja ću šveps.

Goran je otpio dva deca piva u jednom gutljaju, Ivanka je srknula šveps. Šutjeli su.

-Jes ti nešto ljut?

-Nisan, šta bi bio ljut?

-Pa šutiš.

-A šta ću govorit?

Za stolom do njih pijano se smijalo društvo, u kafiću su pjevali alkarsku koračnicu, glumili trubu. Preko puta naslagane peke i bakre, ispod su se pekli uštipci. Malo dalje niz stolića s vjerskom bižuterijom, Gospine slike svijetle kao božićni ukrasi, nimalo nalik onoj zbog koje su tu, do njih pištolji na vodu i fluorescentni mačevi. Ivanka je gledala ljude u prolazu, Goran nije gledao ništa.

Srknula je još malo švepsa. Počešala se. Pogledala nove nokte. Onda je opet gledala ljude. Žene, haljine, torbice, cipele. Djevojke. Parove koji se drže pod ruku.

-Ma vidi one cure, pa jel to iko ispratio iz kuće, pogle-daj ti, pa to nema šta se ne vidi, sve na izvolte. – Ma šta te briga cura. Popij to i amo kući.

-Stanka! – viknula je.

Stanka se okrenula i dovukla muža do njihovog stola.

-Ej Ivanka, i vi ste izašli, jel?

-A dašta ćemo nego izać. Aj sidite s nama.

-Ma evo, ovde smo se dogovorili s Tihinim bratom, al možemo malo, dok oni ne dođu.

Goran je kimnuo, pružio ruku Tihi, mužu Ivankine kolegice.

-Ajme koja gužva, dobro ste našli misto.

-Ma je, moja Stanka, malo smo prošetali, baš je gu-žva. A kad će i bit ako neće na današnji dan. Eno konobara, šta ćete popit?

Tiho je naručio pivo, Stanka isto, pitali su ih hoće li oni još nešto.

-Ma mi ćemo brzo ić – rekao je Goran.

-Ajde, di ti je priša, mogla bi i ja sad jednu pivu, mučin se s ovin švepson. Amo još i mi po pivu pa kvragu, a mužu? – Ajde.

Nazdravili su, razgovarali su u križ, dvije priče, jednako glasne, koncentracija.

-Kako je u tebe na poslu, Gorane? – pitao je Tiho.

-Do kad si ti na godišnjem? – pitala je Ivanka.

-Je privatnik, je posla ima priko glave, al plaća uredna.

-Do dvajsčetvrtog.

-Biće i štogod sa strane zaradiš.

-Ja do dvadesetog. Ne mili mi se nikako ić na rađu, baš san se opustila.

-A dikad uleti nešto. Kod tebe.

-A šta ću ti govorit, svake godine mi se sve teže vratit na posa.

-Uvik isto. Struja, dalekovodi.

-Jeste išli igdi na more?

-Dobro je tebi, ti si se u HEP-a uvalio.

-Jesmo bili par dana na Šolti, ima njegova tetka apar-tman. Vi?

-A dobro kako kad. Al ne žalin se. Šta kažeš, plaća uredna.

-Mi u Rogoznici kod divera.

Konobar je prekinuo krkljanac.

-Pita gazda šta ćete popit.

-Ne bi ja ništa – reče Goran – ićemo kući.

-Aj ne zajebaji, diš kući? I gazda časti, popit ćemo, nemoj zajebavat.

-Aj daj onda tri deca. Ženo oš ti još jednu pivu?

-Mogla bi.

-Nisi ni tu popila. Nemoj da te nosin kući.

-Malu ću ja isto.

Kad je konobar zamaknuo, Tiho se približio Goranu.

-Proveli smo mu struju do kuće priko reda. Zato časti.

-Stanko, aj ti nazovi brata, možda su prošli da ji ni-smo vidili.

-Doće on, znaš ga.

Pa se opet približio Goranu:

-Nego, oćeš da ja kažen gazdi za pločice, sigurno će mu tribat, velika kuća. Moga bi dobro zaradit.

-Neka, neka, ako će se javit gazdi nek se javi, ne bi se ja miša.

-Ma vidi moga Goge – uplela se Ivanka u razgovor – pa šta bi ti falilo donit koji dinar u kuću?

-Kune, kune, sad su kune Ivanka, ti još ostala u onom sistemu – umiješala se i Stanka.

-Jel ti išta fali? – upitao je Goran ženu.

-Ajme njega – opet će Stanka – uvik je dobro zaradit.

Jel tako, Ljube? – tepala je mužu.

-Tako je, Ljube. Ajde, reci Ivanki kakvu smo sobu uzeli.

-Aaaaaaa, moja ženo. Po nacrtu. Nema više spremaj litnju, vadi zimsku robu. Ormar od zida do zida. Al ravan, ništa kičasto. Posebno bičve, posebno mudante, posebno moje, posebno njegove. Duboki škafetini. Spasila san se. Je košta ko tri stara, al brate vridi svake kune.

Goran je šutio, Ivanka slušala i govorila krasno, milina, blago tebi i čuješ li, Gogo.

-Ajme, evo ti brata – rekla je Ivanka Tihi. – Peđa, evo nas, ajde k nama.

-Ajte, ajte, nađite stolice, stisnit ćemo se – dodala je Stanka.

Goran je ustao.

-Ne tribamo se stiskat, ićemo mi ća.

-Ma zašto, ima mista – upitala je Stanka.

-Ivanki se spava.

Uzeo ju je pod ruku, ona stisnula torbicu i ustala.

-Ajde, ljudi, zabavite se, baš nan je drago da smo se vidili. Mi se vidimo na poslu.

-Bog van – promrsio je Goran i ostavio na stolu sto kuna.

Ivanka ga je uhvatila pod ruku, a on ju je ugurao u džep.

-A baš smo mogli još malo sidit, lipo smo se zapričali.

Nisan ni popila do kraja.

-Neću sidit s mafijon.

-Oćemo li ić kupit odojka?

-Kakvog odojka?

Hodali su rubom alkarskog trkališta pa okolo do pazara. Ivanka se naslonila na muža.

-Ma baš nan je bilo lipo.

Goran je zastao, sagnuo se, pokupio neki papirić s asfalta, pogledao ga, zgužvao i bacio natrag na cestu. Stavio je obje ruke u džepove i požurio. Ivanka ga je sustizala, odjekivale su pete njenih novih sandala.

-Jelda? Jelda nan je bilo lipo?